U poslednje vreme, prezentujući sebe, svoje iskustvo i veštine, sve više nailazim na negativne komentare vezano za činjenicu da sam većinu svog radnog iskustva stekao radeći u korporaciji. Ovde ne mislim specifično na korporaciju u kojoj sam radio i razvijao se poslednjih 20 godina, već na korporacije uopšte, na njihov način rada, kulturu i sve što uz nju dolazi. Svaki put kada sam savetovao mlade ljude da svoju karijeru započnu upravo u nekoj od korporacija, gledali su me sa nevericom. Ovo posebno važi za ljude koji dolaze iz IT sektora. Skoro mi je jedan izvršni direktor veoma uspešne IT kompanije rekao: “Gde da pustim tebe iz korporacije među IT-jevce da ih zapališ” :-). Uzalud sam mu objašnjavao da ja nisam klasičan korporacijski čovek i da sam iz korporacije uzeo samo ono najbolje, a to su znanje, dostupni resursi i iskustvo. Jedan prijatelj, koji je godinama radio za različite korporacije, a sada ima sopstveni biznis, mi je skoro rekao da bi jako voleo da napiše knjigu o korporacijama, svašta bi u nju stavio, ali ne može, jer su mu korporacije klijenti. Možda to i uradi kada se bude penzionisao. S druge strane, korporacije se diče i ponose svojom misijom, vizijom i kulturom. Šta se zapravo desilo, zbog čega je došlo do diskonekcije, posebno kada su u pitanju mladje generacije Y i Z.
Kao i za sve, imam svoje mišljenje o istom, jer sam imao prilike da budem i na jednoj i na drugoj strani. Jedan od glavnih razloga je što ljudi, što je donekle i normalno, svoje iskustvo sa korporacijom vezuju za svoje menadžere, nadređene i prijatelje koji u njima rade. Korporacija nisu vaši menadžeri ima ih i dobrih i loših, i kvalitetnih i onih koji ne zaslužuju da budu tu gde jesu. To bi bilo isto kao kada bi ste tvrdili da je zakon loš zato što ga ne sprovode oni čija je to dužnost. S druge strane, u korporaciji imate primere dijametralno suprotnih ponašanja u različitim timovima, a u okviru iste divizije, a kamoli u okviru čitave korporacije. I onda se čudimo zbog čega korporacijska kultura ostane mrtvo slovo na papiru ispisano lepim korporativnim fontom, u koju ne veruju ni oni koji se u nju kunu.
Ja korporaciju smatram neiscrpnim izvorom različitih resursa, uz pomoć kojih možete veoma brzo da napredujete, kako poslovno tako i u privatnom životu. Oni koji su pametni, crpeće ih do iznemoglosti, oni drugi će ih odbacivati i govoriti da nisu dovoljno dobri za njih, ili moderno – hejtovati ih. Treninge koje vam može priuštiti korporacija nikada sami sebi ne možete priuštiti. Projekte u kojima možete učestvovati i kroz njih učiti i rasti, ne možete ni da zamislite kao individua. Da se ne lažemo i materijalni momenat i benefiti nisu zanemarljivi. Zato je moja topla preporuka da posle fakulteta svako treba sebe da isproba u korporaciji. Naravno, jako je bitno i okruženje u kome ćete raditi, a ono kao što malopre napomenuh, može biti totalno različito u istoj korporaciji. Moj savet vam je da uvek pre birate menadžera i kolege sa kojima ćete raditi nego li samo korporaciju. Niko ne voli da radi u toksičnom okruženju, ako ga osetite, bežite glavom bez obzira, jer vreme i energiju koju budete izgubili u njemu, nećete moći nikada da nadoknadite.
U korporaciji je sasvim moguće da naiđete na iskusnog menadžera, koji dugo radi u njoj i koji vam neće dati apsolutno nikakvu slobodu u radu. Osećaćete se kao da radite kod gazde u privatnom preduzeću. Pokušaće bukvalno da vas drži u mraku kao u kultnom filmu Underground – Emira Kusturice. Davaće vam informacije na kašičicu, sa konstantnom naznakom da ih zadržite samo za sebe, dok će zauzvrat od vas tražiti potpunu lojalnost i otvorenost. Šurovaće sa vašim saradnicima iza vaših leđa i bićete deo stalne provere. Što se tiče vaše vidljivosti ka višem menadžmentu kompanije, na to možete da zaboravite. Vaše prezentacije će prezentovati on, a vi ćete biti puka tehnička podrška. Ne dao vam bog da se suprotstavite ili pokušate da se izborite za svoje mišljenje. Bićete ekspresno proglašeni za čoveka od nepoverenja, sa kim nije moguće raditi i koji je prešao crvene linije samo njemu znane. U najgorim scenarijima će osvanuti mejl od istog, kako ste rešili da nastavite karijeru van kompanije. Neće vam dozvoliti da se pozdravite sa kolegama i napišete gde ste to rešili da nastavite. U strahu su velike oči. Oni najplašljiviji će vas pratiti do auta kako bi vam uzeli službeni laptop, bez obzira što su vam tog jutra svi pristupi kompanijskim resursima ukinuti. Da, dobićete vi adekvatnu otpremninu u tom slučaju, jer onaj ko je odluku doneo, ne daje novac iz svog džepa, već se krije iza budžeta korporacije. Kada bi davao iz svog džepa i te kako bi našao način da sarađuje sa crnim đavolom, a ne sa dugogodišnjim saradnikom.
Verovatno je ta netransparentnost korporacijske “kulture” ono što najviše žulja potencijalne kolege, jer dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje. Posebno ako se odluke donose na osnovu rekla-kazala informacija po koridorima i izražene sujete i kompleksa onih koji odluke donose.
Ja takvih iskustava, na sreću, nisam imao, niti sam ih podržavao kod svojih saradnika, već sam se maksimalno trudio da svojim ponašanjem i primerom motivišem slobodu govora i transparentnost. Tako je između ostalog nastao i ovaj blog.
S druge strane, imao sam nebrojeno iskustava kada su top performeri i super talenti postali najveći hejteri. Obično se to dešava kada se ambicije ne poklope sa realnošću i kada nestrpljenje nadvalada racionalnost. Neke od njih smo uspeli da vratimo na put, dok su neki otišli na put bez povratka, a postali svesni gubitka tek kada su prešli na drugu stranu reke. Očekivanja su ono što nas ubije, posebno ako su neracionalna. Kada se ne ispune, nismo skloni da krivca tražimo u sebi već uvek u drugima. Zbog toga je transparentna i jasna komunikacija ključ kvalitetnog liderstva. Kada smo kod slobode i transparentnosti, podeliću sa vama jedan događaj iz prošlosti:
slika ne predstavlja zvaničan dokument Yettela već kreativni rad tima na radionici
Sećam se da smo se jednom spremali za posetu kolega iz Bugarske i da je svako od kolega spremao slajdove koje je trebao da prezentuje o svojim timovima i aktivnostima. Moj zadatak je bio da otvorim sastanak i pokažem svoju organizacionu strukturu, a potom kolegama ustupim reč. U trenutku me je obuzeo kreativni naboj, utrčah u “staklenac* i pozvah kolege iz treninga da mi pomognu. Ne želim da otvorim sastanak monotonom organizacionom strukturom, hajde da napravimo nešto što će oslikavati naš način rada, našu mantru i vrednosti u koje verujemo. Inspracija nam je bio Sinek i njegova knjiga Start with why. Želim da napravim nešto sa čime će se sve kolege u ritejlu poistovetiti, nešto što ću moći da pokažem budućem kolegi generacije Y i Z, nešto što će ih “raditi”. Nešto, što će postojećim kolegama da pokrene emociju, “eh da je neko meni ovo pokazao kad sam počinjao”, a novim kolegama “da, želim da budem deo ovoga”. Krenuli smo da opisujemo šta radimo i čemu težimo i u šta duboko verujemo. Uzajamno poverenje i sloboda delovanja su obavezni, a poverenje i sloboda neizbežno nose sa sobom odgovornost. Da, sve što radimo, radimo jer u to verujemo, sa puno entuzijazma i strasti. Radimo, da bi ga doveli do savršenstva, a ne da bi smo ga odradili, jer je neko tako rekao. Tako su nastala tri stuba našeg mosta. Trust, Accountability i Passion. Kada je u pitanju poverenje, smatramo da je uzajamno poverenje osnov za slobodu delovanja i otključavanja skrivenih potencijala kod svakog pojedinca, preuzimanje rizika, kada je to neophodno, što neizbežno dovodi do inovativnosti i kreativnosti. Na drugu stranu, preuzimanje odgovornosti i odgovorno delovanje je nešto što se vrednuje, prepoznaje, pa makar to podrazumevalo i učenje iz grešaka. Posvećenost i hrabrost se poštuju i podstiču, jer nedvosmisleno vode ka promeni na bolje. Kako bi smo stvorili uslove da sve ovo bude moguće insistiraćemo na kontinuiranom učenju, smislenom eksperimentisanju, kreiranju rešenja i konstantnom prepoznavanju talenata u organizaciji. Naša vizija je da sve što stvaramo i radimo, motiviše ljude da pokrenu promene, kako u svom poslovnom tako i u privatnom okruženju. Dok je naša misija, da inspirišemo ljude da se menjaju. Za kraj ide ono čuveno Sinekovo pitanje: “Da li želite da radite sa ljudima koji teže da naprave ovakvo okruženje i duboko veruju u njega?” Tako je nastao čuveni Mitićev most kako su ga koleginice nazvale, a koji je najmanje bio Mitićev.
“Prodali” smo ga unutar organizacije, ali smo ga “prodali” i spolja. Nije slučajno da smo na međunarodnom takmičenju International Customer Experience Award dobili srebrnu medalju u kategoriji Employees at the Heart of Everithing kao i u kategoriji Employee Experience in the crisis 2021. Najsjajnije odličje, zlatnu medalju, dobili smo u kategoriji Employee Engagement gde smo iza sebe ostavili jedan Microsoft.
Kako to obično biva, baš u vreme pisanja ovog teksta, na mom LinkedIn-u se niotkuda pojavila poruka bivšeg kolege, koja je potvrda svega onoga o čemu sam pisao.
Da, kada neko nakon 8 meseci, od kada niste u kompaniji, ima potrebu da vam nešto ovako napiše, a da od toga ne može da očekuje ništa zauzvrat, znači da vam cirkuska predstava i nije bila toliko loša. To i jeste večita dilema svake cirkuske predstave pa i ove moje.
Dal’ je sve bilo samo fol
Dal’ je sve samo jeftin trik
Il’ sve te maske kriju bol
I neki sasvim drugi lik
Pričaće deca o svetlima arene
Vežbaće krišom kod kuće neki štos
Ali već sutra čim prođe neko vreme
Samo će retko pomišljati na to
Došlo je sutra, prošlo je neko vreme i na mestu šatre je ostao krug.
Odlazi cirkus, za sve je bolje tako
Mnogi su predstavu shvatili do sad
Nove pajace će masa naći lako
Jer drugi cirkus će doći u naš grad
Laku noć, dame i gospodo
Eto i ova predstava je završena
Nadam se da ste uživali u njoj
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas
Sve ove godine
Nadam se da ćemo se još videti
U nekom drugom gradu, na nekoj drugoj predstavi
U nekom drugom cirkusu