Možda sam se promenio. Ali ne na način na koji mislite.

Dostojanstveno koračam prema cilju, ne plašim se jer znam da me iza svih iskušenja čeka moje sunce.

Ako bih sudio po ovom opisu — trebalo bi da verujem u horoskop.

Ako bih sudio po načinu na koji danas pišem — rekao bih da sam odustao od bloga.

Kraće rečenice.

Razmaci.

Nedovršene misli.

Lakše za čitanje.

Brže za konzumaciju.

Tačno onako kako danas „treba“.

—

I da budem potpuno iskren — jesam.

Podlegao sam.

Ne zato što sam hteo.

Već zato što sam video šta se dešava.

Ljudi više ne čitaju kao pre.
Ne vraćaju se na tekst niti razmišljaju između pasusa.

Skroluju.

—

Međutim, tu dolazimo do paradoksa.

Nikada nije bilo više sadržaja.

A nikada manje stvarnog razmišljanja.

—

Zato bih sada mogao da napišem tekst o tome kako „blogovi umiru“.

Ali to ne bi bilo tačno.

Ne umiru blogovi.

Menja se način na koji ih pišemo.

—

Kao što se menja način na koji zapošljavamo.

Ili bar — mislimo da se menja.

—

Dugo sam verovao da kompanije ne dolaze do novih ideja zato što nemaju pametne ljude.

Danas znam da je problem mnogo jednostavniji:

Imaju — iste ljude.

Tražimo iskustvo.

Neka bude iz industrije.

Tražimo „nekoga ko razume“.

A u prevodu tražimo:

Nekoga ko razmišlja kao mi.

—

Prvi put sam to osvestio kada sam čuo za termin Naive Expert.

Ljudi bez pravila.

Bez ograničenja.

Bez potrebe da se uklope.

Ljudi koji postavljaju pitanja koja kvare sastanak.

—

I znaš šta je zanimljivo?

Danas takve ljude lakše prihvatamo u sadržaju nego u firmi.

Volimo drugačije mišljenje — dokle god je na LinkedInu.

U praksi — već nam je neprijatno.

—

Sećam se kada sam pokušavao da postavim tim za fiber.

Tražio sam eksperte.

Dobio sam znanje.

Ali i ograničenja.

„Ne može.“

„Ne radi se tako.“

—

Zato sam uradio nešto što nije imalo smisla.

Dao sam ulogu eksperta ljudima koji to nisu.

Mom timu.

Postavio sam im jedno pitanje:

„Šta vas nervira kao korisnika?“

I tu je krenulo.

—

Sitnice.

Frustracije.

Stvari koje svi znaju — ali niko ne dira.

—

Tek nakon toga sam doveo eksperta.

Ali ne da vodi.

Nego da pomogne.

—

Tako je nastalo nešto što danas zovemo FTTH Excellence.

Ne iz znanja.

Nego iz perspektive.

—

Ali ni tu nije kraj.

Jer najveći problem u kompanijama nisu ljudi koji ne znaju.

Nego ljudi koji znaju — a niko ih ne pita.

Najbolji primer?

Front.

Prodaja.

Call centar.

Ljudi koji žive posledice odluka.

—

Jednom sam seo pored agentkinje koja govori „little“ engleski.

I za dva sata naučio više nego na deset sastanaka.

—

Nije koristila sistem.

Napravila je svoj.

U Excelu.

—

Ne zato što voli.

Nego zato što mora.

—

U tom trenutku shvatiš:

Istina nije u prezentacijama.

Istina je tamo gde je problem.

—

A tamo retko ko ide.

—

Tu dolazimo do još jedne stvari o kojoj sam vremenom promenio mišljenje.

Konsultanti.

Nisam bio fan.

Mislio sam da govore ono što već znamo.

I bio sam u pravu.

—

Ali nisam razumeo zašto su ipak potrebni.

—

Ne da otkriju nešto novo.

Nego da pomognu da ono što već znamo — konačno uradimo.

—

Jer sistem retko kada blokira ideju.

Blokira promenu.

—

Na kraju, ako sve ovo vratim na početak…

Stil pisanja.

Razmaci.

Kratke rečenice.

—

Znam da će mi Biljana, kada pročita ovaj tekst, reći:

„Milane, ko je ovaj gospodin? Hoću da ga upoznam.“ 🙂

I neće biti potpuno u krivu.

Ona već dugo tvrdi da sam ja jedna osoba na poslu, a druga privatno.

I možda je to nekada bilo tačno.

—

Ali nešto se menja.

Ne naglo.

Ne spolja.

Nego iznutra.

I sve više — svakog dana.

—

Možda sam se prilagodio.

Svakako sam pojednostavio.

Da, podlegao sam trendu.

—

Ali jednu stvar nisam promenio.

—

I dalje verujem da odgovori ne dolaze iz komfora.

Nego iz nelagodnosti.

Iz pitanja koja ne želiš da čuješ.

Iz ljudi koje ne planiraš da zaposliš.

Iz istine koju ne voliš.

—

Možda je to jedini deo horoskopa koji je bio tačan:

„Voli istinu — iako ne voli kritike.“

—

A ako već moram da biram između toga da me čitate brže
ili da me ne čitate uopšte…

Mislim da je izbor prilično jasan.